Work Text:
Soba u hotelu miriše na parfem pomešan s notama sapuna i nekog zaboravljenog mira, onog što ga osećaš tek kad saznaš da ne pripadaš nigde osim tu.
Koferi su otvoreni, razrogačenih poklopaca kao oči pred prizorom koji ne mogu da razumeju. Odeća nemarno bačena, kao svedok žurbe da se pobegne iz sveta i skloni u ovu zajedničku tišinu.
Dragana sedi na krevetu, još u haljini sa nastupa — kao oklop u kojem je pevala, smešila se, pozdravljala masu, dok je sve vreme samo želela da nestane ovde, u posteljini koja miriše na nju.
Vrti jedan dugi pramen svoje tamne kose među prstima, gotovo nesvesno, kao što je godinama vrtela misli o njoj.
Jedna štikla joj visi s noge. Sitnica, ali nekako simbolična — ravnoteža koja izmiče, stalno. Kao i s njom.
Pokušava da izgleda nezainteresovano. U ogledalu bi možda i uspela da se prevari. Ali pogled… pogled ne zna da laže. On ostaje na vratima kupatila, kao pas koji čeka gospodara da se vrati.
Vetar ulazi kroz prozor. Miriše na lavandu i... nju. Samu nju. Ili ono što je u nju ugradila, možda što je izmislila. I osluškuje… nije to više samo voda. To je zvuk Draganinog poraza, priznanja, misli dok lutaju kao beskućnici pod tušem njenih pokreta. Čuje kako pevuši. I boli je što to ne peva njoj.
I tad, misli počnu da izbijaju na površinu, kao vulkan čije erupcije više ne može da obuzda...
~
U istoj smo sobi.
Svaki put kad se vrata za njom zatvore, ostane mi tišina u kojoj je volim. Ona me ne vidi tada, dok se osvrćem po sobi i tražim tragove njene prisutnosti. Košulja koju je skinula, drhtava senka njenog parfema u vazduhu, šnala zaboravljena na stočiću. Zvuk vode dok teče niz njeno telo. Tako blizu, a kao da je u nekoj drugoj dimenziji, nekoj svetlosti u kojoj samo ona ima pristup.
I svake večeri ista nemoć – da ne mogu da budem kap te vode koja je dodiruje, da nisam para koja joj se lepi za kožu, da nisam pločica pod njenim stopalom. A ipak ... kad izađe, kad joj je kosa još mokra i obrazi rumeni od topline, kada stane pred mene u onom peškiru koji više skriva nego otkriva, i kad mi se nasmeši tim pogledom što kao da zna šta sam sve zamišljala – ja umirem.
Čujem šum vode iz kupaonice. Zatvorila si vrata, ali čujem te. Kao da sam satkana od tvog daha, od onih sitnih, neuhvatljivih zvukova koji klize niz tvoju kožu. Voda se spušta niz tebe, kao blagoslov, a ja je zamišljam kao svoje prste. I onda se postidim same sebe.
I opet... kao svaki put, iako to traje već godinama—ili možda ceo život, kako da brojim kad sam kraj nje—ja sedim kao da sam uhvaćena u nečemu zabranjenom. Samo što nije greh. Nije zločin. Već ljubav. A to je, možda, najopasnija stvar od svih.
Osluškujem te dok voda šušti niz tvoje telo, kao da te svaka kap poznaje bolje od mene. Ipak, one će skliznuti i nestati, a ja ću ostati da te volim do poslednjeg daha. Dok si iza zatvorenih vrata, svet mi izgleda kao da zadržava dah s tobom.
I dok su kapljice udarale o pločice, ja sam brojala sekunde do njenog izlaska. Čula sam kako se kreće, kako se voda gasi, kako diše. Nisam je gledala — još — ali već sam je osećala. Kao da je prostor zadrhtao od njene prisutnosti, od topline njene kože, od pare koja se mešala s mirisom njenog šampona. Znala sam da će se svaki moj instinkt pokrenuti kad je vidim.
Zamišljam je. Kako obuva papuče, nespretno ali graciozno, kako rukom briše paru sa ogledala i gleda se. Kako možda razmišlja o meni... ili možda ne. Možda sam za nju tek Dragana, njena mala crna drugarica, njena Gaga, suviše blizu da me zamisli u ulozi ljubavnice, suviše stara da bih joj bila uzbuđenje, a suviše značajna da bih bila prolazna.
Moje oči su na vratima kupatila, kao vojnik na straži, kao grešnik pred ispovešću. Znam da će izaći uskoro. I znam sebe — neću skrenuti pogled. Nisam ni tada, kada je prvi put izašla tako bosa, s rukama koje traže peškir, ali nikada mene.
Znam, posmatraće me kad izađe, videće moju zbunjenost, možda i drhtaj. Ali neka vidi. Jer je volim. U meni kipi nešto više od strasti, nešto što graniči s božanskim i prokletim u isto vreme.
Čujem tvoj korak... Poznala bih ga među hiljadu.
Vrata se pomiču. Ona izlazi.
Žena koju poznajem gotovo tri decenije. I koju sam, bez obzira na godine, gledala sa istom onom izgubljenošću kao i prvog puta.
Vrata kupatila škripnu tiho, baš kao što zna da volim. Ne pravi buku, kao da želi da mi podari momenat da je posmatram, iako to nikada ne izgovara naglas. Para je isplovila napolje poput magle koja prethodi čudima, a onda se pojavila. Moja Beki. Moja beskrajna, blistava lepotica.
Njeno telo se ukazuje prvo kao silueta, zatim kao svetlost. Stajala si tamo, obgrlila si peškir oko tela, ali ništa nije moglo sakriti tu silu, tu ženstvenost što izbija iz svakog tvog pokreta. Voda je još klizila niz tvoje potkolenice, kapi su se zadržavale na tvojim ključnim kostima, svaka kao da je znala da je privilegovana time što sme da te dotakne… a ja ih pratim pogledom. Peškir jedva obuhvata tvoj oblik, a mene obuzima ona drevna glad — ne telesna, već ona što dolazi iz dubljeg sloja duše. Glad za tobom, celom, za svakim tvojim pokretom, pogledom, dahom.
Podigla je ruku da njom prođe kroz polovično mokru kosu. Mišići nadlaktice blago su se zategli, linija njenog vrata, napeta i savršena, prelazila je u rame, pa u ključnu kost, u oblinu grudi koje se izdižu ispod peškira.
Koža joj je sijala. Mokra, topla, živa.
Nisam mogla da dišem. U meni se sve steglo, gorelo, molilo — da joj priđem, da joj kažem, da je dotaknem. Ali samo sam sedela. I gledala. Kao neko ko gleda čudo koje se ne sme prekinuti ni dodirnuti.
Pomislila sam: ako ikada postoji nešto što treba sačuvati od zaborava, onda je to ovaj prizor.
Ona.
Prelepa.
Moja.
A ja — nemoćna da joj to kažem.
Dugo sam gledala prema tebi, kako si stajala pred ogledalom, kapljice još uvek držeći tvoju kožu u njihovom hladnom dodiru. I dok sam te posmatrala, nisam mogla da ne poželim biti ta koja ti briše svaku kap, koja ti prstima prelazi po vratu, ramenima, licu... Na trenutak sam se izgubila u tom zamišljanju — u tebi, bez imalo stida, dok voda klizi niz tvoje telo.
I više ne znam da li si stvarna ili mi je duša stvorila sliku savršenstva da bih je obožavala.
Zastajem u pogledu, ne mogu da skinem oči s tebe. Ruke mi miruju u krilu, ali u meni sve gori. Ti me vidiš, nasmešiš se i prođeš kraj mene — sigurno, tiho, kao da znaš da mi se srce tada zaustavlja.
Trideset godina ... skoro trideset. Toliko godina... skoro tri decenije poznajem to telo, taj hod, tu silinu prisutnosti. Gledala sam te kako rasteš u legendu, a nikad nisi prestala biti moja slabost.
Prolaziš pored mene, i tvoj miris, miris koji ostaje, toliko je snažan da ne mogu da dišem. Da li znaš to? Da li osetiš kako tvoje postojanje ulazi u prostor oko mene, sveprisutan, pa se čak ni ne može odstraniti, kao magla koja se taloži i ne daje se ukrotiti?
Kako si prolazila pored mene, nisam mogla da se pomaknem, nisam mogla da izgovorim ni jednu reč. Ponekad je bilo teško disati. Možda su to bili trenuci kada sam te volela najviše. Tih nekoliko sekundi su trajali večno, a ja sam osećala da mi duša izlazi iz tela. Nisi se pomerila, niti si obraćala pažnju na mene, ali ja sam te gledala, u potpunosti te posmatrala.
Iz tih misli isplivavam tek kada si već skoro prošla, kada više nisi tu. Onda shvatim, kako je to bilo teško. Niti si bila svesna, niti ćeš znati… kako, iz tih trenutaka koje svi zaborave, ostaješ samo ti – ti koja žvaćeš moje misli. Ja? Ja nisam ništa. Ničija. Samo još jedan nesvesni posmatrač. I ono što sam možda odavno želela – taj trenutak da te zadržim za sebe, da bih osetila da sam dovoljno postojala da te gledam, dovoljno postojala da te volim.
Pre neki dan si ostavila svoj peškir na mom jastuku. Miriše na tebe. I nisam ga oprala. Nisam mogla. Šta ako skinem sa njega tvoj trag? Šta ako operem jedini dokaz da si bila ovde, blizu mog sna?
Dvadeset i kusur godina poznanstva, i još uvek ne umem da je pogledam a da mi se grlo ne stegne. Nikada mi nije dosadila. Nikada nisam poželela da gledam nekog drugog na način na koji gledam nju.
Nisi ništa rekla. Samo si me pogledala. Kratko. Onim blagim pogledom, ne sluteći šta sve izazivaš. A možda i slutiš. Tvoje zelene oči, koje ponekad izgledaju kao večnost, a ponekad kao oluja, zaustavile su mi dah. I htela sam, istog trenutka, da ti dodirnem vrat. Da spustim usne na ono mesto između linije vilice i ključne kosti. Tamo gde pulsiraš. Gde te osećam.
Noću ponekad... zamišljam tvoj vrat pod mojim usnama. Tvoje telo pod mojim rukama. Zamišljam kako izgovaraš moje ime kroz poluosmeh, kroz jecaj, kroz nemo priznanje koje obema visi iznad glava. Zamišljam te. A onda se uplašim da bih upravo zbog tog priznanja mogla i da te izgubim. I ostajem tu. Gledam te sa bezbedne razdaljine. Tiha. Odana. Gladna.
Bože... Koliko sam te samo želela u tom trenutku. I koliko sam te volela. U toj tišini. U tom pogledu. U svakoj suvoj reči koju sam jedva izgovorila dok sam te posmatrala tako, kao najlepše biće što je ikada postojalo.
Danas si mi prišla s leđa i stavila ruku na struk, a ja sam od tog dodira živela ceo dan. Ne znam da li znaš šta to čini mom telu. Mom umu. Mojoj odlučnosti da te volim iz daljine. Jesi li znala da sva zadrhtim kad me dodirneš i pogledaš tako nežno?
Ne znaš, ali već sam ti pripala. U svemu. U pogledu. U dodiru. U pesmi. U ćutanju. Ja sam tvoja već toliko dugo da mi više ni tišina ne pripada, osim ako nije tvoje ime u njoj.
Ne znaš koliko puta sam te poželela. Ne znam koliko puta sam se ugrizla za usnu da ne izgovorim tvoje ime u tišini noći. Da ga ne izgovorim kao molitvu, kao priziv, kao spas.
Ali znam da se drhtaji mog tela, kad god te pogledam, neće smiriti dok ne budem mogla da ti kažem sve što nosim.
Tu si pored mene, u tom savršenom nemiru. I sve u meni te želi, ali ne usudim se da pokvarim ovu tišinu. Znaš li koliko puta sam poželela da ti kažem sve?
Toliko silno želim sve da ti priznam.
Da ti pokažem ko si ti meni, ali da ne moraš da me gledaš dok to otkrivaš.
Jer ne bih izdržala.
Ne bih izdržala da znaš koliko sam slaba na tebe.
Ponekad se zapitam da li bi se nešto promenilo da sam ti rekla. Da sam tada, kad si me pitala zašto drhtim, samo rekla: zbog tebe. Zbog tebe, jer si prelepa, jer mi um stane kad si blizu, jer te volim više nego što sam ikoga volela, i više nego što bi iko odobravao.
Zamišljam nas u drugom svetu, gde si moja. Gde te ujutru budim poljupcem u rame. Gde znaš, svakim delićem bića, da te volim više od svega. Gde ne moraš da nagađaš šta mi značiš. Gde ti šapućem sve, i gde ti nije teško da ostaneš.
Ali ja sam sve te godine sabirala pogledima. I večeras, kao i svake večeri, čekam. Kao pas pred vratima. Da bih te samo još jednom videla onako svežu, nasmejanu, prelepu do bola. I možda, samo možda, da mi kažeš nešto što će me uništiti ili spasiti.
Volim te. Volim te u onom najtišem, najdubljem smislu. Volim te čak i kad je sve u meni zatvoreno, kad se skrivam iza tih reči. Volim te kao što nije moguće voleti. Ali možda nikada neću imati hrabrosti da ti to kažem. Možda su ove reči za mene, možda su samo odraz onog što osećam, onog što mi je na vrhu jezika, ali se ne usuđujem da to izgovorim.
~
“Zauzmi kupatilo dok je još toplo.”
A ja sam klimnula, otišla i pustila hladnu vodu, da me kazni.
Da me otrezni. Da me smiri. Da me podseti na granice koje stalno pokušavam zaboraviti.
Da ispere čežnju. Ali uzalud – svaka kap me samo više podsećala na tebe. Na to koliko ti pripadam i pre nego si to i sama shvatila.