Work Text:
«Колико још морамо да чекамо? Како је кренуло, никад неће бити готове. Сатима већ чекамо! Колико човеку може да треба да се спреми? А није као да ће изаћи на крају знатно лепше. Шта имају да се толико сређују?» жалио се Хејџи. Није му више било добро.
«Хејџи, причај тише, још ће да те чују. Из ината ће онда да одуговлаче, плус ће још бити накурчене читаву вечер.» буди паметан, мисли главом, хтео је Шиничи да каже. Може да се жали колико хоће, то их неће пожурити. Можда је Схиницхи био на то навикнут јер му је мама била троструко гора од њих.
«Дај, умирем од досаде овде. Сређују се као да ће некога битног да виде. Не траже дечка па да га изгледом покушавају привући. Идемо у биоскоп, место где се не сме да прича међусобно и где је јебени мрак. Која је поента?»
«Можда желе да буде лепе због нас? Није као да ја разумијем жене, али довољно сам паметан да знам кад треба одустати. Нема логике? Нема логике и то је то. Прихвати, шути, стрпи се и све ће да дође на своје.» Није као да ће одустати од биоскопа – а и није као да се Схиницхију уопште ишло у биоскоп. Нису ништа битног времена губили.
«Али зашто да толико времена трошимо на глупости? Увек су лепе, зашто САД још морају да буду лепше у мраку?» Стварни није могао да разуме жене. Зашто трошити толико времена на лепоту кад су већ у старту прелепе? Да су ружне па да им је улепшавање потребно разумео би, али овако није могао. А притом ће још да проведе сво време у мраку! Ко ће у мраку да их гледа? Нико жив! Па људи ће доћи да гледају филм, не њин две!
«Не знам. И само да знаш, више времена ти трошиш својим жаљењем на њихово сређивање него оне на сређивање.» Бар је Шиничију то било теже да поднесе. Зашто Хејџи није могао као свако нормалан да извади телефон и игра кенди краш да убије време? Да гледа видео на јутјубу? Или било шта друго осим жаљења на глупост?
«Хеј!»
«Знаш и сам да је истина то шта причам. Шути, седи, гледај инстаграм или шта већ хоћеш и време ће да прође довољно брзо. Замисли како је мени било забавно да слушам наставу првог разреда. Ово је ништа.»
«Ниси фер. Само—»
«Дамо шта? Желиш да попуниш тишину?»
Шиничи је био управу. Хејџи то није желео да призна. «Ћути.»
«Ћутим.» Шиничи је могао да ћути, питање је било само колико Хејџи може да ћути. Коју минуту? Попричаће у року секунде. Знао је Шиничи какав је његов друг био. Мораће да осмисли начине како да га ушути.