Work Text:
Томас није најсигурнији како је тачно дошло до овога.
У једном тренутку, Њут га набија уз зид, вичући на њега, а у следећем његове усне су на Томасовим и Томас узвраћа његове пољупце, једна рука у његовој коси док га другом привлачи себи ближе. На тренутак време стаје и они су само два момка који се љубе без икакве судбине или планова или пријатеља које треба спасити—
Али, то није њихова стварност, и када тај златни тренутак прође Њут се наизглед враћа себи, прави корак уназад пригрљавајући своју десну руку и упирући престрашени поглед у Томаса, промумла извини и излеће из просторије.
Томас се ни не потруди да размисли пре но што истрчи за њим, па нек' се читав свет носи у пизду материну.
Њут седи на ивици зграде, једна једина суза на његовом лицу. Томас га несигурно гледа, а онда седа поред њега. Кад би бар био довољно храбар да га узме за руку.
— Контам да ово више не могу крити, не? — упита га Њут, жустро подижући рукав. Томас забезекнуто зури у сложене канале испупчених црних вена и љутито црвену кожу и не схвата шта се дешава. Одбија да схвати.
— Мора да постоји неки начин — изговара он гласом утопљеним у сузама. Њут одмахује главом, говорећи му како је Минхо тренутно њихов приоритет, да се игром случаја његов јебени живот налази на последњем месту и да заправо није битно да ли Томас жели и њега да спаси. Као да није ни битно да ли га Томас жели у своме животу или не.
Прилично је сигуран да је бол коју осећа, бол сломљеног срца.
— Јеси ли зато то урадио? — коначно проналази снаге да га пита кад му мозак крене отказивати услед притиска који на њега врше неоформљиве мисли. — Пољубио ме? Јер те је Бакља натерала?
— Томи — рече Њут, жар у његовим очима. — Веруј ми да Бакља није имала ништа с' тим.
Њутове усне су укуса пепела, сата који откуцава, временске бомбе која само што није експлодирала. Он је укуса шуме, сигуран и присутан као земља под ногама. Његове усне су укуса нечега што Томас не може описати, нечега као што је дом, као што је љубав.
У сећању јој стоје ноћи проведене путујући кроз Пустињу, потом до Сигурне Луке. Мислила је да ће умрети од Бакље. Тереза — љупка, нежна Тереза — пружала јој је мир и спокој. У сећању јој стоји укус њених усана, осећај њеног тела под својим рукама.
Бренда се никад не присећа њене издаје, не присећа се суза које је пролила нити неизречених исповести и извињења. Желим да разумеш зашто сам то урадила , беху Терезине речи, и Бренда их је добро разумела. Тереза је добра, до сржи је добра. Она је једина од свих њих која је способна да смисли спашавање света уместо својих сопствених пријатеља. Ипак, чињеница да јој је свет битнији од Бренде боли, јер Бренди је Тереза цео свет. Можда у почетку није било тако, али временом је то постала истина. Та истина је болна—она боли јер Тереза није сматрала исто.
— Не треба нам она — зарежа Гали. — Само њен прст.
У трен ока Бренда устаје, спремна да га убије ако треба, али Томас је бржи. И болан је начин на који га Тереза гледа, као да је она његов свет, а не Брендин. Као да је Томас тај који познаје укус њених усана.
— Узми га! — завришта Њут, забацујући ланчић у његовом правцу. — Молим те! Молим те, Томи. Молим те.
Томас га стишће за руку, покушава да не заплаче (не успева).
— Успећеш, преживећеш. — Кога тачно покушава овим да разувери, ни сам није сигуран. — Издржи још мало, у реду?
— Томи — Њутнови капци затрепере, а онда му се очи затварају. — Волим те.
— Не, не, не, немој — Томас га подиже, потом пада назад на бетон заједно са њим. — Њут, молим те—
Изненада, Томас се успиње и љуби га као да им је последњи пут, његова последња шанса да то уради, али није, није. Не, није. Више ни не покушава да обрише сузе са свога лица. Љубиће Њута опет— итекако хоће —и зајеби свет, цео свет може да се носи у курац и нестане и Томас ће бити у рају све док је Њут са њим, све док има шансе да га пољуби још једном.
— Не — каже она Хорхеу. — Не можемо отићи. Томас.
Тереза.
Он се осврне ка Винсу, затим климне главом.
Минхо и Тигањ се враћају по серум, и Бренда се сети да је Њут болестан такође, да умире, да ће сломити Томасу срце као што је Тереза сломила њено—
Она граби лек и креће да трчи у смеру Минховог упереног прста.
Тада, Терезин глас се прочује кроз разглас.
Бренда стаје, укопана у месту. Један део ње жуди да дође до Терезе и на тренутак она заборавља на серум у њеној руци, заборавља на цео свет—
И тада се светла гасе, враћајући је у реалност.
Касније, она ће себе кривити за Њутову смрт, јер је стала. Стала је јер није јебено могла да се суздржи, а требала је, могла је, морала је да трчи, али није.
— Томи — Њут мучно издише. Томасово срце се кида док га гледа оваквог, на ивици разума. — Томи, уби ме!
Томас одмахује главом, махнито и очајнички. — Немој — промумла он. — Преклињем те, немој. Успећеш да преживиш.
Њут га обара на земљу, прибија пиштољ себи уз главу. Уз ојађени плач, Томас избија пиштољ из негових руку и баш тај тренутак је онај који повлачи окидач Њутовом разуму. Чак и када му је нож притиснут уз груди Томас и даље верује да може спасити Њута, некако.
Али онда тај нож стоји забоден у Њутново срце и он пада, умире, и—
— Томи — прошапта Њут, његово лице закривљено чудним осмехом. — Волим те.
Томас упире пиштољ у Аву. Убиће је.
— Јесам ли га могао спасити? — упита он. Глас му је већ сломљен, али и даље пуца. — Одговори ми! Јесам ли га могао спасити?
— Можеш све да нас спасиш — одговара она, и Томас замало да је заправо не упуца. Јеб’o је Бог, зар она не види? Он не жели све да их спаси. Желео је да спаси Њута али није успео, и у његовој души постоји делић који верује да ако Њут није жив, нико други не заслужује да буде.
— Жао ми је — шапатом говори Тереза, наслањајући се на њега, али Томасу није жао. Чак и ако га ништа после овога не сачека, ако се нађе у ништавилу и тами, и даље не би желео да живи без Њута, јер он без њега не може. — Пробала сам.
— Знам — шапће он назад. И ја сам исто.
— Бренда — зарида она. — Ја никад… Никад јој нисам рекла…
— Знам — понавља он, нежније овај пут. Нисам ни ја. Делић њега придодаје шапатом твојом кривицом, али он то не изговара; она свакако већ умире. Он такође. Нема јебеног времена да је мрзи. — И мени је жао.
— Ако преживиш, реци јој…
— Хоћу — обећава он, али ах, он неће преживети, умреће. Ако ико од њих преживи овај дан то ће бити Тереза, јер она и даље има Бренду док Томас више нема Њута.
Није довољно брза.
Тереза. Ах, Тереза. Она убацује Томаса на летећи брод и потребан је један трен, само један трен непажње да она падне заједно са целом зградом са осмехом на лицу. Њене усне се померају у облику речи, али Бренда их не разазнаје, она вришти, не, Тереза није мртва, није, не сме бити—
Драги Томи,
Ово је прво писмо којег се сећам да сам икад написао. Очигледно, немам појма да ли сам иједно написао пре лавиринта, али чак и да ово није прво писмо које пишем, највероватније је моје последње.
Желим да знаш да нисам уплашен. Не од смрти, макар. Губљење разума је оно што ме плаши. Губљење тебе, иако нећу бити ту да тај губитак осетим. Плаши ме заборав: губитак сећања на први пут када си се појавио у Пропланку, када си утрчао у тај лавиринт, кад си нас спасао од ПОДЛИ-х. Плаши ме заборав осећаја твојих усана на мојим. Плаши ме да ћу заборавити шта то значи бити људско биће.
Тако да, свако вече ја понављам њихова имена као молитву. Алби, Винстон, Чак. И тек онда ми се враћају, само најситнији детаљи: како је Сунце сјало под тим савршеним углом тик пре но што зађе иза зидова, они мали усеви које сам волео да садим, укус Тигањеве чорбе. Никад нисам ни замишљао да ће ми те ствари толико недостајати.
Желим да знаш да те волим. Више него ишта што сам икада волео у свом глупом, бескорисном животу. Но, то више није ни битно; свакако ћу умрети. Ако ово читаш, вероватно сам већ мртав, зар не?
Не плачи. Молим те. И немој никакве глупости да правиш. Кад бих могао све да урадим из почетка—баш све—урадио бих опет. Ништа не бих мењао; или можда и бих. Можда бих те пољубио мало раније. Ако жалим за било чим, жалим што ми је требало тако јебено дуго да те пољубим. Могли смо имати тако много времена заједно: недеље, месеце, године. Много, много више времена. И сад сам мртав док си ти вероватно жив; ако ниси, вратићу се назад као дух и сопственим рукама ћу те убити, идиоте, је л’ ти јасно? Ја сам мртав док си ти жив, и не могу те љубити више. То бих једино мењао, ако ишта, и ништа више.
Ниси ти крив, Томи. Немој се угњетавати због сваке ситнице која се десила свакој особи овог света. Урадио си све што си могао. Свет једноставно није било брига за то.
Брини се о другима у моје име. Брини о себи, такође. Заслужујеш да будеш срећан.
Волим те.
Збогом, љубави.
Њут
Ни један једини дан не прође а да се Томас не пробуди вриштећи. Он разговара са Минхом, са Винсом и Тигањем, некад се и пропије, али не вреди. Ништа му не помаже.
Једном, он разматра шта би било када би се утопио у океану. Заправо, не: он то разматра сваки дан. Ставити тачку на све. Отићи негде где нема патње, нема бриге. Негде где би могао бити са Њутом, у каквом год атомском облику да је то могуће.
Оно што му даје снаге да настави даље је страх од заустављања. Његови пријатељи такође, ваљда. Минхо. Тигањ. Бренда. Не жели да их повреди више него што их је већ повредио.
(Са горчином која се слеже дубоко у његовој ћуди, Томас мисли да разуме зашто Њут такође није пробао да се убије по други пут. Томас је себичан, барем у неку руку. Одувек му је било наглашавано да је посебан. Одувек је Њуту било усађивано у главу да он није онолико битан колико су битни остали, што га је научило да вреднује свој живот тако мало да је био спреман одбацити га у корист својих пријатеља без предомишљаја. Међутим, схватио је да би његова смрт болела друге, па је сходно томе остао жив.
Томас би волео да може да живи; он преживљава, да. Функционише такође. Али живети живот захтева бити жив, бити присутан, што он није. Не баш. Не више.)
Сигурна Лука је безбедна, она је дом, али и није, јер Терезе нема. Њено одсуство Бренда осећа у виду огромног јаза у својој души који прети да је прогута целу.
Томас је тражи и проналази два дана након што се пробудио.
— Волела те је — каже јој он. Његов глас пуца. — Она, хм, хтела је да ти то пренесем.
Бренда климне главом. Она не може више ово да поднесе. (Волела сам и ја њу.)
— Осећаш ли и ти као да је свет јебено непотпун без њих?
Он јој се осмехне; једна суза извире из његовог ока. — Све време.
На крају они заврше јецајући заједно као згужвана, изломљена хрпа на песку.
— Написао ми је писмо — Томас прошапта.
— Волела је да црта — одговара Бренда.
— Бацио се са зида лавиринта.
— Лепила ти је налепнице у облику магарца на леђа.
Кад јутро сване, они нису тачно сигурни на чему су, ко су или зашто су овде. Али, нешто се за то време родило. Зрачак наде, ма колико танан. Светлост на крају тунела.
Можда могу да преброде ово скупа. Можда могу да преживе, па макар то било само да би испоштовали сећање на њих. Можда… можда се живот овде ипак не завршава.
Следећег дана, Бренда и даље има исту рупу у души, и Томас се и даље буди вриштећи.